Dva veka od osnivanja Matice srpske
Izrasla je kao društvo koje imalo za cilj da bude podrška radu i trajnosti Letopisa, novopokrenutog srpskog časopisa, čiji kvalitet, pod uredništvom Georgija Magaraševića, je odmah ostavio veliki utisak na savremenike.
Pre 200 godina, 16. februara 1826. u Pešti je osnovana Matica srpska, najstarija institucija srpske kulture, književnosti i nauke.
Inicijatori su bili Jovan Hadžić odnosno Miloš Svetić, i Josif Milovuk, uz podršku dobrostojećih srpskih peštanskih i budimskih trgovaca Gavrila Bozitovca, Jovana Demetrovića, Petra Rajića, Andrije Rozmirovića i Đorđa Stankovića.
Matica srpska imala je, i ima, čudesnu ulogu u procvatu kulture i nauke Srba. Posebno važna bila je njena delatnost u vreme Habzburške monarhije. Uz mnogo kasnije osnovanu Srpsku kraljevsku akademiju, današnju SANU, Matica je bila i ostala centralno telo srpske kulture i nauke.
Prvu svesku novog časopisa Magarašević je pripremio do maja 1824. kada je štampanje odobrila nadležna cenzura. Prvobitno je nazvan Serbska letopis, izvesno po uzoru na onovremenu nemačku periodiku. Na prvoj svesci, štampanoj u Budimu, iako ga je Magarašević pripremio u Novom Sadu, stajala je 1825. godina. Pritom je izložen ambiciozan program u kom je proklamovana namera praćenja književno naučnog rada ne samo Srba nego slovenskog sveta uopšte. Najavljeno je takođe da će nadalje izlaziti četiri sveske godišnje.
Prva sveska, po ondašnjoj terminologiji častica, sadržala je i pohvalu srpskom jeziku zamenitog Jakoba Grima. Iako je časopis, po opštoj oceni, bio zavidnog kvaliteta, njegovo trajanje je bilo upitno usled finansijske neisplativosti. Već septembara te 1825. novosadski knjižar, izdavač i knjigovezac Konstantin Kaulici nagoveštavao je obustavu izlaženja. Nije bilo dovoljno pretplatnika, prenumeranata. Skromna i malobrojna srpska čitalačka publika bila je u to vreme takođe podvojena na temu reformskih ideja Vuka Karadžića. U prvoj svesci za 1826. godinu Jovan Hadžić objavo je:
„Evo ti, počitajemi i predragi Rode, Letopisa Srbskog. Tebi podnosi sa ljubavlju punim žarom Matica Srbska, koja je Tebe radi i Tvoje slave radi postala, za Tebe radi, za Tebe diše“. Bila je to prva objava postojanja Matice.
Verovatno je uparavo Kaulicijeva objavljena bojazan dovela do okupljanje male grupe rodoljuba namernih da pomognu opstanak časopisa. Tako je, oko Letopisa, i sa ciljem da se on podrži, izrasla Matica srpska.
Izuzev Hadžića, drugi osnivači Matice nisu bili ljudi pera, nego poslovni ljudi koje je patriotski žar pokretao na finansijsku podršku novom nacionalnom glasilu. Srbi iz Budima i Pešte, tada još uvek dva grada, a bilo ih je uspešnih trgovca, advokata, senatora, beležnika, činovnika, okupili su se s ciljem osnivanja društva koje bi bilo potpora Letopisa.
Istaknutu ulogu imao je Josif Milovuk, peštanki trgovac tekstilom i kancelarijskim materijalom, rodom iz Trpinje u Sremu. Uzor je takođe bilo upravo utemeljeno Mađarsko učeno društvo, koje je 1825. godine u Pešti ustrojeno odlukom Državnog sabora Ugarske, bio je to začetak potonje Akademija nauka. Pošto je osmislio plan ustrojstva Matice, Milovuk okuplja Gavrila Bozitovca, takođe trgovca, Andriju Rozmirovića, Jovana Demetrovića, Petra Rajića, Đorđa Stankovića, odreda poslovne ljude. Potom januara 1826. Milovuk se u tom smislu usaglasio sa Jovanom Hadžićem, tada mladim doktorom prava, koji se od jeseni prethodne 1825. nalazio u Pešti gde je polagao završni ispit. Osnivači su prlikom zasnivanja Matice darivali po 40 forinti u srebru. Oni su to prvobitno nazivali članarina. Već prilikom osnivanja, 16. februara 1826. posmatrano po gregorijanskom kalendaru, odlučeno je da će se kao dan Matice srpske obeležavati Sveti Sava, 27. januar.
Svest o potrebi zasnivanja nacionalno kulturnog društva Srba postojala je i ranije, pre svega s ciljem pomaganja književnog stvaralaštva. To je još 1805. predlagao mitropolit karlovački Stefan Stratimirović. Potom oko 1820. na tome je insistirao Lukijan Mušicki, takođe izuzetna intelektualna pojava, znalac klasičnih jezika poput Stratimirovića, potonji vladika. Sam Hadžić je istovetnu ideju izrazio tokom školovanja u Beču. Bečki dvor odnosno car Franc saglasio se prethodno septembra 1812. da se „narodu srpskom, radi njegova prosvećivanja, osnuje fond za štampanje i korisno rasprodavanje knjiga dobrih pisaca, a od njegovih budućih prihoda da se štampaju klasične knjige i zaslužni pisci nagrađuju“. Tako je obrazložena saglasnost dvora za rad na tom polju univerzitetske štamparije u Budimu. Činjenica da je postojala odluka sa najvišeg mesta, zvaničnog Beča, omogućila je legalno utemeljenje Matice srpske februara 1826. godine. Jovan Hadžić (1799 – 1869) znan i po književnom pseudonimu Miloš Svetić, bio je pravnik, pisac, prevodilac. Izdanak ugledne i dobrostojeće kuće, rodom iz Sombora, ostvariće zavidnu karijeru kao senator u Novom Sadu. Još važnije, Svetić je bio tvorac „Srpskog građanskog zakonika“ objavljenog u Knjažeskoj knjigopečatnji 1844. godine. Našao je prostora i za prevođenje autore klasične starine, kao Homera, Vergilija, Horacija, ali i Getea ili Šilera. Josif Milovuk (1787 – 1850) bio je trgovac tekstilom. Rođen u Trpinji u Zapadnom Sremu, u vreme zasnivanja Matice već je duže od decenije živeo i radio u Pešti. Držao je takođe knjižaru, bavio se izdavaštvom, prikupljao prenumerante između ostalih i Vuku Karadžiću.
Georgije Magarašević (1793 – 1830) prvi urednik Letopisa, novosadski gimnazijski profesor, rodom takođe Sremac iz Adaševaca, prvu svesku časopisa pripremao je verovatno još 1823. da bi je objavio krajem 1824. Letopis matice srpske izlazi u kontinuitetu do naših dana, postoje navodi da je reč o najstarijem književnom časopisu uopšte.
Ime je prilagođavano vremenom, ali je sve vreme sadržao u imenu Letopis. Iako ga je Magarašević pripremao i uređivao u Novom Sadu, gde je bio gimnazijski profesor, štampan je u Budimu. Namera osnivača Matice srpske, odmah izražena, bila je šira podrška prosvetne delatnosti među Srbima, najviše objavljivanjem i drugih nacionalno, prosvetno i kulturno korisnih publikacija.
Potom, kako je Matica rasla, usledile su i stipendije. Od samog zasnivanja delatnost Matice srpske temeljila se na dobrotvornim prilozima Srba namernih da pomognu svom narodu. U ranoj fazi najizdašnji priložnik bio je grof Sava Tekelija, koji je osnovao i prosvetni zavod nazvan po njemu, i knjaz Miloš Obrenović. Tekelija je bio veleposednik iz Arada, izdanak stare graničarske oficirske porodice, kojoj je bečki dvor podario i plemićku titulu. Prvih decenija, do 1864. godine, središte Matice srpske bilo je u Pešti, gde je osnovana, potom je preseljena u Novi Sad, koji je tokom 19. veka izrastao u vodeći centar srpske kulture.
U Pešti je i nadalje ostao Tekelijanum, zadužbina namenjena školovanju mladih Srba. Posle revolucionarnih događanja 1848/49 Novi Sad, koji je tada strahovito stradao, inače izrastao kao srpsko naselje nasuprot Petrovaradina u kojem je stanovanje Srbima bilo zabranjeno, počinje se nazivati Srpska Atina. Paralelno, Pančevo je, kao graničarska vojnička varoš, prozvano Srpska Sparta, zbog herojskog držanja 1848/49. Matica srpska imala je izuzetnu ulogu ne samo u istoriji Srba, već i drugih slovenskih naroda. Više nacionalnih matica u slovenskom svetu oblikovano je po uzoru na Maticu srpsku.
Česi su tako 1831. godine osnovali Maticu češku. U Zagrebu je 1842. osnovana Matica ilirska, 1862. u Zadru Matica dalmatinska, 1864. u Ljubljani Slovenska matica. Matica Lužičkosrpska osnovana je 1847, Galičko ruska 1848, Poljska 1882, Bugarska 1909. U Dubrovniku je takođe 1909. osnovana Dubrovačka Matica srpska. Širokim sveobuhvatim kulturno naučnim radom Matica srpska se odlikuje do naših dana, uz izuzetnu izdavačku delatnost, a njena biblioteka ubeđivo je najkvalitetnija ustanova te vrste kod Srba.
Izvor: Agencija Tanjug
