Od Zetske ulice do televizijskih klasika: Životni put glumca Aleksandra Dunića

Prvi susret sa svetom glume imao je još kao dečak, kada je u Skadarskoj ulici gledao snimanje filma sa legendarnim Draganom Nikolićem. Nedugo zatim, tokom školovanja u Osnovnoj školi „Đorđe Krstić“ u Žarkovu, našao se i pred kamerama kao statist u filmu „Majstori, majstori“ Gorana Markovića.

Ipak, put do glume nije bio nimalo jednostavan.

Iako je pokazivao talenat za književnost i pisanje, pod uticajem vremena u kojem su tehničke nauke smatrane sigurnijom budućnošću, upisao je Građevinski fakultet. Već tada je osećao da to nije njegov put.

Prelomni trenutak dogodio se zahvaljujući književniku i scenaristi Siniši Paviću, koji ga je povezao sa svetom filma i glume. Upravo je Pavić prepoznao da se mladi student ne pronalazi u građevini i poslao ga na snimanje, gde je prvi put ozbiljnije ušao u filmski set.

„Te noći sam se zarazio glumom“, priseća se Aleksandar Dunić.

Nakon prvog odlaska na set „Tesne kože“ i kasnije filma „Poltron“, priključio se Dramskom studiju Bate Miladinovića, a potom je upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše.

Podrška porodice bila je podeljena. Majka je verovala u njegov izbor, dok je otac, ekonomista koji je odrastao u teškim posleratnim godinama, na glumački poziv gledao sa rezervom. Tek kasnije, kada su došle prve značajne televizijske uloge, promenio je stav i počeo da se ponosi sinovljevim uspehom.

Iako ga publika najviše pamti po televizijskim serijama, Dunić ističe da mu je pozorište ostalo najveća ljubav. Posebno mesto u njegovoj karijeri zauzimaju monodrame „Miloš Obrenović“ i „Mudri i junačni vojvoda Janko Katić“, nastale po tekstovima Milovana Vitezovića.

Monodramu o vojvodi Janku Katiću, koja govori o Karađorđevom vojvodi iz sela Rogača na Kosmaju, odigrao je više od 900 puta, najčešće pred školskom publikom širom Srbije.

„Odrastao sam na epskoj poeziji i pričama o časti, obrazu i datoj reči. To su vrednosti koje ne zastarevaju“, kaže Dunić.

U razgovoru o filmu i pozorištu ističe i razliku između ta dva sveta:

„Nisam ja ništa na filmu skoro uradio. To je nešto potpuno beznačajno. Zašto? Kako? Ne znam. Nisu zvali. Ja sam bio tu, bio sam raspoložen, bio sam spreman, ali što bi rekli Užičani: bolji su boljima dopali.“

Kada govori o televizijskim ulogama, smatra da mu je lik Gorana Popovća iz „Srećnih ljudi“ došao prerano, dok je Kokana Prodanovića iz „Porodičnog blaga“ bolje razumeo i osećao kao bliži sopstvenom senzibilitetu.

Sa posebnim poštovanjem govori o radu sa Lanetom Gutovićem u seriji „Bela lađa“, ističući njegovu obrazovanost, ozbiljnost i glumačku lakoću kojom je nosio lik Šojića.

Danas je i dalje aktivan u pozorištu. U Pozorištu na Terazijama igra u nekoliko predstava, među kojima je i mjuzikl „Cigani lete u nebo“, koji je nedavno obeležio 400. izvođenje.

Na pitanje šta je najveći izazov glumačkog poziva, odgovara rečima svog profesora Branka Pleše:

„Nije teško glumac postati, teško je glumac ostati.“

Mladim ljudima koji razmišljaju o glumi savetuje iskrenost prema sebi i razumevanje sopstvenih motiva — da li žele slavu ili istinsko bavljenje umetnošću.

„Ako je umetnost traganje za smislom, dobrotom i lepotom, voleo bih da ostane utisak da sam makar bio na tom putu“, kaže Aleksandar Dunić.

Za kraj poručuje:

„Volite se. Toliko je malo ljubavi na svetu da oni koji znaju da vole ne bi trebalo ništa drugo da rade.“