Četvrti festivalski dan u Jagodini: Sve je komedija

Sjaj i glamur koji vlada scenom čini se da ne bacaju dovoljno svetla na živote samih glumaca, koji nakon gala proslave pola veka svog matičnog pozorišta, uz dosta pića, rukovanja i praznih priča, ostaju da dočekaju jutarnji sastanak. Kada se spusti noć, a tišina zavlada scenom, ostaju sami sa svojim mislima i kroz unutrašnji monolog svakog od njih saznajemo čega se zapravo boje: samoće, zaborava, gubitka identiteta, sebe.

Dok na velikom ekranu čitamo njihove misli, i to bukvalno, jer govore drugim jezikom čak i onda kada to čine sami sa sobom, publika ih upoznaje bliže, jer ona i jeste ta koja ih je stvorila. Reditelj Andraš Urban vešto se poigrava popularnim pesmama, koje su toliko melodične da ostaju dugo u uhu, čak i kada postoji jezička barijera.

Pozorište je živo i to je ova predstava pokazala, jer čak i kada se glumci ogole pred publikom, željni da ih neko razume i vidi onakve kakvi su van svetla reflektora, jasno je da jedni bez drugih ne postoje. Zanimljivo je da u ovoj predstavi igraju glumci raznih generacija, koji su, uprkos razlikama, zapravo isti. Iako će se tokom predstave požaliti da im je pozorište sve uzelo, oni od njega ne odustaju, jer umetnost je ta koja ih održava u životu.

fotoTV Palma plus

Scenu po scenu upoznajemo ih bliže i shvatamo da, uprkos svom sjaju i raskoši, oni nisu srećni, ali ne mogu i ne znaju da žive drugačije. Jer, kako glasi jedna od replika: „Nauči, sine moj, da igraš komediju, nauči da se smeješ kad drugi plaču.” A smejala se i jagodinska publika, iako je predstava izvedena na drugom jeziku, duhovitim replikama, jer glumci su tu da zabave gledaoce, čak i kada ostaju sami kada se ugase svetla i spusti teška pozorišna zavesa.

Ova predstava jeste avangardna i drugačija od klasičnih komada na koje ste možda navikli, ali ono što je publika prepoznala i nagradila čestim aplauzima jeste emocija koju su glumci preneli. Jer, iako kroz pozorišnu umetnost govore o svojim životima, oni ne traže sažaljenje, već razumevanje. Otuda „daske koje život znače” u ovom komadu nisu samo metafora — one su i mesto gde sve počinje i završava se. I nije slučajno što ova predstava, kao umetnički projekat, govori o životu u pozorištu. Jer, baš sve je komedija.

U skladu s tim, publika je dala ocenu 4,41, što potvrđuju višeminutni aplauzi i ovacije koje su glumce čak tri puta vratile na bis.