Peto veče Dana komedije: „Vreme ne postoji, postoji samo sećanje“
Da li pamtite svoje najranije sećanje?
Možete li da stvorite sliku u glavi? Osetite ukus sladoleda, toplinu majčinog dlana, nežan očev poljubac u kosi? Osećate li nostalgiju? I, još važnije, da li su vaša sećanja zaista samo vaša ili svi nosimo slične slike detinjstva?
Predstava „Tvoje i moje“ pozorišta Boško Buha, iako namenjena najmlađoj publici, vraća nas u najranije dane. Sa vremenske distance od nekoliko decenija prisećamo se onoga što je obeležilo naše sudbine, jer upravo ta rana sećanja oblikovala su život kakav danas živimo.
Sećanja nas vode na različita mesta. Neko je kao dete odlazio na selo u „renou četiri“, koji je obeležio jednu epohu, poput Jelene Trkulje. Neko je, poput Borke Tomović, odrastao uz Barbike. Za neke su rana sećanja vezana za dečje rođendane, stariju sestru kakvu je imao Stefan Bundalo ili miris tek ispečenih kolača, poput uspomena Tijane Čurović.
Postoje i ona tiha, gotovo neprimetna sećanja, trenutak kada ste, poput Katarine Gojković, prvi put osetili ljubaznost neznanca, slučajno, u liku bolničara. Ili prvi koncert, poput onog koji pamti Lena Bogdanović. Tu su i slike porodičnih slavlja uz neizostavnu bocu Koka-kole, kao kod Miloša Vlakulina. Igranje tvista sa roditeljima, kakvo pamti Aleksandra Simić. Nanina stolica za ljuljanje, kao u sećanjima Teodore Ristovski. Igre sa sestrom, poput onih koje pamti Boba Latinović. Ili osećaj krivice zbog nečega što je krenulo naopako, kao kod Adrijane Oliverić.
I tada shvatite da se život ne sastoji samo od srećnih momenata. Iako se na „Danima komedije“ očekuje smeh, a ne suze, Boris Liješević je ovim komadom odlučio da publiku podseti upravo na taj gorki trenutak istine.
Možda se, uprkos svemu, i danas nasmešite dok prelistavate stare albume i na požutelim fotografijama pronađete slike sa letovanja. Možda vas stolica za ljuljanje podseti na baku, a staklena boca Koka-kole na neke bezbrižnije godine.
I možda se tada zapitate: šta je vreme? Odgovor koji se nameće zavisi upravo od vaših sećanja. Sećanja na rano detinjstvo izgradila su živote sada već odraslih ljudi, glumaca koji su, bez trunke stida i sa potpunim poverenjem, na scenu izneli svoje najranije uspomene. Otvorili su svoje stare albume i dopustili publici da zaviri u njihove živote, da se nasmeje do suza, jer ipak je ovo festival smeha.
No, bez suza nema smeha, naučila je jagodinska publika, koja je nagradila glumce ocenom 4,43 jer ni život nije odličan.
Na kraju, naučili smo još nešto važno: ne postoji vreme. Postoje samo tango, dečji rođendan, autobus… i sve one uspomene koje čuvamo od zaborava.
