“ROMSKA DUŠA”: Kad ni od čega napraviš nešto, velika je stvar

Iako ima 73 godine, Ljubomir Banović, poznatiji kao Kole Kovač, iz Jagodine i dalje spretno koristi čekić, nakovanj, raznorazna klešta, klepa sekire i raonike i pravi sve ono što može da se napravi od gvožđa. I ne samo što ne postoji predmet koji ne ume da izradi u svojoj radionici, staroj tri decenije, već je i jedini kovač u kraju.

-Moj zanat je umetnički posao, koji se uči dok si živ. Ljudi misle to je samo gvožđe. Nije tako. Od njega moraš da napraviš predmet iz tvoje vizije. A to je malo teže, jer treba i da bude lepo – rekao je Kole.

LEPEZA PROIZVODA

Kovačke usluge ovog vrednog i veštog majstora ne koriste samo mušterije iz okolnih gradova, već i iz Kragujevca i Kruševca…

-To se sve radi “na vruće”, pa otud i izreka da se “gvožđe kuje dok je vruće. Inače ne bi moglo da se uradi. Za dobrog majstora se kaže i da može da napravi čoveka od gvožđa. Inače, ja pravim čengele, alke za jasla, klepane sekire, budake, krampove, šarke za kapije. To ne može da se kupi u prodavnici. Naročito debele šarke, koje se koriste u seoskim domaćinstvima – dodao je majstor Kole.

fotoTV Palma Plus

PORODIČNA TRADICIJA

Prvi put je, veli, čekić uzeo u ruke kada je imao sedam godina, jer je počeo da pomaže stricu i pokojnom ocu.

-To me je privuklo. Zavoleo sam taj zanat. I kada ni od čega napraviš nešto, to je velika stvar. Pogotovu što je kovački zanat moja porodična tradicija s očeve strane. Kada sam počeo da radim, najteže mi je bilo da napravim potkovice za konje, jer one treba lepo da se saviju, da se svide mušteriji. Ali, treba i da pogodiš brojeve – naveo je Kole.

OPALA POTRAŽNJA

Prema Koletovim rečima, sada se usluge kovača sve manje traže, jer su traktori “napravili čudo”.

-Nekada sam mnogo prodavao na pijaci i u radionici. Koliko god da napravim, bilo je malo za pijacu. Mnogo mi je pomagala pokojna žena Slavica, koja mi je bila glavni majstor. Ona je znala sve što treba. Nije trebalo da joj kažem gde i kako treba da udari. Nažalost, ona je umrla pre dve godine. Takva se žena više ne rađa. Gde sam ja išao, išla je i ona. Ne mogu da je zaboravim – bio je iskren gost emisije “Romska duša”.

ZAMIRANJE ZANATA

Kole je još rekao da bi voleo da kovački zanat sačuva od zaborava, ali da mladi ne žele njime da se bave.

-Neće da rade, jer, kažu da je teško i prljavo. Žao mi je što zanat izumire. I mene su pritisle godine. Kovanje traži jačeg i mlađeg čoveka. Boriću se dok budem mogao. A kada jednog dana u ovoj kovačnici utihnu čekić i vatra, voleo bih da se moji unuci bave ovim poslom. Nadam se da će mene da pamte kao dobrog čoveka, dobrog majstora i dobrog domaćina – rekao je Kole, a mladima je poručio da “poštuju roditelje, da završe neku školu, da ih ne preuzme ulica i da beže od nje, jer je svaki zanat isplativ zato što čoveku daje hleb u ruke”.

fotoTV Palma Plus

HARMONIKAŠ SVETSKOG GLASA

Jagodinac Petar Tomić Perkan, koji bio poznat širom nekadašnje Jugoslavije, ali i koji je svirao i po inostranim kafanama i hotelima, sa poznatim muzičarima, kaže da mu je majka kupila jednu malu dvorednu harmoniku.

-Meni je muzika bila u krvi. Vežbao sam, vežbao sam, vežbao sam. Kad sam bio veći, kupili su mi dugmetaru harmoniku, šestorednu, a u muzičkoj školi sam svirao klavir – rekao je Perkan.

UNIVERZALAN MUZIČAR

Najpre je svirao u kafani u Paraćinu i to sa odličnim orkestrom.

-Svirao sam klavir. Kada su mi kupili novu harmoniku, jedan član orkestra mi je pokazao prstomet i raspored, dursku i molsku skalu. Odmah sam zapamtio. Sutradan sam počeo da idem “tom stazom”. Da sam vežabao samo narodnu muziku, bio bih kralj, ali ja sam bio univezalan. Svirao sam i italijansku i francusku i nemačku muziku. Današnji mlade nauče jedno kolo i misle da su muzičari – ocenio je Perkan.

POPULARNOST

Perkan je svirao i u hotelu “Metropol”, a strani gosti su ga nagrađivali gromoglasnim aplauzom, jer je znao da svira njihovu muziku. Svirao je sa pokojnim Živom Petrovićem, u beogradskom orkestru “Romalen”, u Sarajevu, gde je Arsen Dedić redovno dolazio da ga sluša, svirao je pored Lamanša…

-Mogao sam da ostanem tamo, u nekoj stranoj zemlji, zvali su me i da idem u Ameriku, ali ja sam hteo da se vratim u Jagodinu. Zaradio sam dosta para i napravio sam kuću od 400 kvadrata. Kad bih se ponovo rodio, opet bih svirao harmoniku – zaključio je Perkan.