Porfirije služio parastos patrijarhu Germanu povodom 35 godina od njegove smrti

Patrijarh je u besedi istakao da nije potrebno veliko poznavanje istorije da bismo shvatili da gotovo da nije bilo crkvenog poglavara koji u svom vremenu nije nosio težak krst Crkve, navodeći da je patrijarh German bio jedan od onih koji su svoj krst učinili Hristovim, a Hristov krst svojim.

„Sabrali smo se pred grobom velikog čoveka, sabrali smo se da se pomolimo Bogu za pokoj duše blaženopočivšeg patrijarha Germana i da se i ovaj 35. put od njegovog upokojenja njegova Crkva, a zapravo Crkva Hristova, moli za pokoj duše njegove, da mu Gospod oprosti svaki greh, voljni i nevoljni, i da mu daruje život večni. Ne postoji čovek koji je iz nebića prizvan u biće, a da nije ikona Božja. Ne postoji čovek koji je došao na ovaj svet, a da nema krst svoj“, rekao je patrijarh, saopštila je Srpska pravoslavna crkva. Porfirije je ukazao da postoje mnogi koji svoj krst razdvajaju i odvajaju od jedinog spasonosnog krsta, od krsta Hristovog.

„Međutim, postoje, slava Bogu, i oni koji uzimaju krst svoj i idu za Hristom i time njihov krst postaje čestica Časnog krsta Hristovog, ali istovremeno i učešće u raspeću Hristovom, a što je još važnije u Njegovoj pobedi nad satanom, nad smrću, nad grehom“, rekao je Porfirije.

Prema njegovim rečima, patrijarh German je živeo u vremenu koje je bilo smutno i teško.

„To su bila vremena mraka, vremena podivljale, razuzdane demonske mržnje protiv Crkve, mržnje koja nije imala nikakve okove, nikakve kočnice. Sve što je mogao da smisli demonski um, ta mržnja, koja se manifestovala kroz ljudski oblik, činila je sve što je htela i imao se utisak da je zbrisala sa lica zemlje Crkvu Hristovu. Patrijarh German kao poglavar Crkve nije bio sam, zato što se nije uzdao u sebe, zato što nije mislio da je on dovoljno inteligentan, mudar i pametan da može da pobedi tu demonsku silu sobom i svojim moćima, onim što on ima, nego je bio pre svega smiren i smirenouman čovek“, rekao je Porfirije.

Kako kaže, vremenom to postaje sve jasnije i jasnije, a često je tako u slučajevima mnogih ljudi.

„Svu svoju nadu on je polagao u Gospoda i znao da što je on slabiji, što je on nemoćniji i što je naizgled Crkva slabija i nemoćnija, utoliko je Njena snaga veća, jer je blagodat Božja na taj način dobijala prostor da čini Božje delo. I kao feniks iz pepela, kao seme koje se poseje u zemlju koje tek kada umre polako se obnavlja i daje novi život i novi plod, daje snagu i daje zamah, upravo tako je bilo sa Crkvom na čijem čelu je, u svoje vreme, bio patrijarh German.

Mudro, smireno, čovekoljubivo i bratoljubivo je vodio Crkvu da se to nije videlo, da mnogi to nisu prepoznavali, jer je u isto vreme bio izložen ne samo kritikama, nego najžešćim osudama, naravno, podrazumeva se, uglavnom spolja, ali nažalost često i iznutra, od onih zbog kojih je prolivao suze u svojim molitvama i od onih zbog kojih je bio spreman da otrpi i pretrpi u nekim trenucima čak i fizička zlostavljanja“, rekao je Porfirije. Ističe da je pokojni patrijarh trpeo kritike i osude, jer je gledao isključivo i samo u lice Božje i znao da brod Crkve, čije kormilo je dobio, treba da učini brodom Hristovim i da ga vodi u mirnu i sigurnu luku spasenja, da ga vodi ka večnosti.

„Zato se najviše trudio na obnovi svetinja i na razvijanju prosvete. Obnavljao je duhovne škole i bio spreman da trpi udarce i kritike i od onih koji su u tim školama radili, ostavljajući maksimalno prostora i pomažući koliko je do njega stajalo da se oni bogoslovski razvijaju. Dakle, znao je da prosveta iza koje stoji Crkva mora biti crkvena, mora biti pravoslavna, mora biti i molitva i život i reč. Slušao je reč Boga Oca koji veli: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji, Njega slušajte. Dakle, znao je da treba tvoriti volju Hristovu, jer je volja Hristova volja Boga Oca i volja Duha Svetog, volja Jednog u Trojici Bog“, naveo je Porfirije. Dodaje da je patrijarh German bio čovek neugasive nade i vere, što se i vidi danas kada dođemo pred hram Svetog Save.

„Decenijama zidine hrama Svetog Save, obrasle drvećem i travom, s jedne strane su svedočile o duhovnoj pustoši prostora na kojima živimo danas, o pustoši duhovne njive srpskog naroda, ali s druge strane i o čežnji i o potrebi da se nastavi gradnja hrama, kao sabirnog sočiva sveukupnog pravoslavnog srpskog naroda, kao uzdarje za ljubav, delo i molitvu Svetom Savi, prvonačalniku našeg svetosavskog pravoslavnog srpskog roda. I zato se, ne jedanput, nego kada se nije smelo ni pomenuti da si hrišćanin, da si sveštenik, kada se sve što se ticalo Hrista i Crkve moralo kriti i u tajnosti odvijati, veliki patrijarh German obraćao tadašnjim bezbožnim, antibožnim bogomrzcima koji su imali i nož i pogaču u svojim rukama, obraćao se vlastima sa molbom da se nastavi zidanje hrama“, kaže Porfirije.

Ističe da je trud pratrijarha Germana došao do izražaja 1984. godine, kada je odobrena dozvola za obnovu hrama. „Godine 1985. izvršeno je osvećenje i položena u temelje hrama povelja o nastavku izgradnje hrama. Tako da i mi danas, stojeći u hramu Svetog Save i stojeći ovde u hramu Svetog Marka, posle Bogu, najpre dugujemo zahvalnost i patrijarhu Germanu što imamo takvu lepotu i takvu svetinju koja nije ništa drugo nego pokazatelj i manifestacija naše ljubavi prema Hristu i prema Crkvi Njegovoj.

Zato dugujemo i blagodarnost patrijarhu Germanu, ali i molitve za njega, za pokoj njegove duše. Neka mu Bog dušu prosti i podari mu Carstvo Nebesko. Večni pomen“, poručio je patrijarh. Patrijarh srpski German bio je 43. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve, u periodu od 1958. do 1990. godine.