SLIKE TRAJU VEKOVIMA, DIGITALNI ZAPISI NESTAJU: Slobodan Štetić o budućnosti umetnosti u eri veštačke inteligencije

Slobodan Štetić je univerzitetski profesor na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na studijskoj grupi za grafički dizajn, gde je obavljao i funkciju dekana. Član je Udruženja likovnih umetnika, primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije od 1986. godine. Izlagao je na stotinama samostalnih i kolektivnih izložbi grafičkog dizajna, fotografije, slikarstva i ilustracije u zemlji i inostranstvu. Njegovi radovi predstavljeni su u brojnim državama, među kojima su Francuska, Nemačka, Poljska, Finska, Kanada, Švajcarska, Italija, Kina, Rusija, Meksiko, Kolumbija, Bugarska, Češka, Mađarska i Južna Koreja. Oblikovao je više od 200 knjiga, monografija i kataloga iz oblasti poezije, beletristike, nauke i umetnosti, a svojim ilustracijama obogatio je i brojna pesnička izdanja.

Od molerske šupe do prvih slikarskih radova

Slobodan Štetić, rođen u Jagodini 1958. godine, za umetnost je počeo da se interesuje još u osnovnoj školi, a prve slikarske pokušaje napravio je u šupi u kojoj je njegov otac, po zanimanju moler, čuvao alat i materijal za rad.

-Počeo sam da slikam po blokovima. Onda me je prijatelj odveo kod Ilije Ike Vukićevića tada najpoznatijeg jagodinskog slikara, pored Vojkana Veličkovića. Vukićević mi je rekao da sam veoma talentovan i da treba da nastavim da crtam – kazao je Štetić.

Njegov talenat potvrđen je već tokom prve godine na Pedagoškoj akademiji. Na Oktobarskoj izložbi u Jagodini za radove u pastelu dobio je nagradu, što ga je, kako je rekao, opredelilo da što pre završi Pedagošku akademiju.

Povratak u Jagodinu

Štetić je potom u Beogradu završio Fakultet primenjenih umetnosti. Iako je imao mogućnost da ostane na fakultetu kao asistent, odlučio je da se vrati u Jagodinu, jer je dobio sina, a bio je i stipendista Radio-novinske ustanove “Novi put”, koja mu je garantovala posao. Nastavio je da slika, fotografiše i radi, a jedan od najznačajnijih trenutaka njegove profesionalne karijere dogodio se sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Kako je živeo u blizini bioskopa, često je viđao plakate za manifestaciju „Dani komedije“. Smatrao je da njihov vizuelni izgled mogao da bude mnogo bolji, pa je, na sopstvenu inicijativu, napravio novo idejno rešenje plakata i odneo ga organizatorima. Njegov predlog prihvaćen je na sednici Upravnog odbora, u kojem su se nalazila neka od najznačajnijih imena srpskog pozorišta. I tako je Štetić, uz kraće prekide, oblikovao vizuelni identitet ove značajne pozorišne manifestacije.

Od Pedagoške akademije do stvaranja Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu

Štetića je profesionalni put odveo u privatnu štampariju u Kragujevcu, ali je 2022. godine konkurisao za posao na Filološko-umetničkom fakultetu, na kome je odmah primljen za docenta. Kako je fakultetom bio sastsavljen od tri beogradska fakulteta (Filološki fakultet, Fakultet primenjenih umetnosti i Muzička akademija), smatrao je da je potrebno stvoriti jedinstvenu ustanovu. To je i uradio nekoliko godina kasnije kada je postavljen za dekana. Stvorio je Filološko-umetnički fakultet kao zaseban u okviru Univerziteta u Kragujevcu. Posebnu pažnju posvetio je organizaciji rada, poboljšanju uslova za zaposlene i stvaranju mladog nastavnog kadra. Želeo je da njegovi saradnici i asistenti budu upravo bivši studenti fakulteta, a ne kadrovi dovedeni sa drugih univerziteta.

-Bilo je to pitanje odgovornosti i velikog entuzijazma – istakao je Štetić, prisećajući se vremena kada je fakultet imao veliki broj studenata i kada je interesovanje za pojedine studijske programe bilo izuzetno.

Jedan od principa na kojima je insistirao tokom dekanskog mandata bio je očuvanje jednakih kriterijuma prilikom upisa studenata.

-Onda smo počeli mnogo da zarađujemo, jer smo imali veliki broj studenata. Počeli smo da kupujemo opremu, da povećavamo plate zaposlenima – dodao je Štetić, koji je dekan bio u dva i po manadata.

Radmila Bakočević i vrhunski muzički pedagozi

Govoreći o razvoju Filološko-umetničkog fakulteta, Štetić je posebno izdvojio osnivanje muzičkih studijskih programa. Fakultet je imao kompletnu muzičku akademiju sa više katedri, među kojima su bili klavir, violina, violončelo i solo pevanje. Tako je, kada je bilo potrebno da se pronađe profesor solo pevanja, lično kontaktirao čuvenu opersku umetnicu Radmilu Bakočević, koja je prihvatila saradnju. Njegova ideja bila je da studenti imaju priliku da uče od najeminentnijih umetnika i pedagoga, jer je smatrao da kvalitet nastavnog kadra direktno utiče na kvalitet obrazovanja.

Promene u sistemu umetničkog obrazovanja

Među nekadašnjim studentima fakulteta pomenuo je i Aleksandra Sofronijevića, danas poznatog harmonikaša, koji je, uprkos poteškoćama sa polaganjem klavira tokom studija, svojim talentom i radom izgradio uspešnu muzičku karijeru. Upoređujući generacije umetnika, Štetić je ukazao na veliku promenu u sistemu umetničkog obrazovanja. Kada je on upisivao akademiju, u Srbiji su postojale samo dve – likovna i primenjena umetnost, dok ih danas u Srbiji, što privatnih i državnihm, ima čak 18. Smatra da je povećanje broja fakulteta dovelo i do drugačijeg odnosa prema prijemnim ispitima i selekciji kandidata. Nekada je broj mesta bio ograničen, dok danas pojedine ustanove imaju znatno fleksibilnije uslove upisa. Posebno je zanimljivo njegovo poređenje nekadašnjeg i današnjeg načina rada grafičkih dizajnera.

-Kada sam ja studirao, računari nisu postojali. Mi smo sve radili ručno. Olovka, tuš, pero, rapidograf, šestar i sve ostalo bili su naši osnovni alati – prisetio se Štetić.

Veštačka inteligencija je alat, umetnik je i dalje najvažniji

Govoreći o savremenim tehnologijama i veštačkoj inteligenciji, Štetić smatra da one mogu mnogo da pomognu današnjim dizajnerima, ali da ne treba zaboraviti da je računar, baš kao nekada olovka ili rapidograf, pre svega, sredstvo za rad. -Veštačka inteligencija može da napravi čudo. I ja je ponekad koristim, pre svega, za prikupljanje informacija, sli i da bih nešto probao – rekao je Štetić. Kao primer naveo je plakat koji je ove godine radio za Preobraženje. Želeo je da pronađe kvalitetan snimak freske despota Stefana, ali nije uspeo da pronađe fotografiju odgovarajućeg kvaliteta. Zato je veštačkoj inteligenciji prosledio najbolju fotografiju koju je imao i zatražio da je obradi u stilu gravure. Rezultat ga je iznenadio, jer je, kako je opisao, izgledao kao da ga je radio Rembrant. Štetićeva poruka je da se umetnički alati menjaju, ali da znanje, iskustvo, kreativnost i osećaj za umetnost ostaju osnova svakog kvalitetnog stvaralaštva.

Umetnost danas

Govoreći o položaju umetnosti danas, Slobodan Štetić smatra da je početkom dvehiljaditih došlo do značajnih promena koje su uticale na likovno i primenjeno stvaralaštvo u Srbiji. Kao jedan od primera naveo je Oktobarski salon, nekada najprestižniju likovnu manifestaciju u zemlji. Podsetio je da su na ovoj izložbi svoje radove predstavljali i najveći srpski umetnici i akademici, ali i manje afirmisani autori i amateri. O izboru je odlučivao stručni domaći žiri, a konkurencija je bila izuzetno jaka. Dešavalo se da pojedini umetnici budu odbijeni i po dvadeset puta, ali je upravo takva selekcija davala posebnu težinu učešću na Salonu. Prema njegovim rečima, kasnije je promenjen koncept manifestacije, pa su izbor autora i izložbenih projekata poveravani selektorima iz inostranstva. Smatra da je time oslabljen značaj domaće umetničke scene i prostor koji su tradicionalne likovne i primenjene umetnosti imale u javnosti.

-Vrlo je prestižno bilo izlagati na Oktobarskom salonu. Izlagali su se grafika, crtež, slikarstvo i primenjena umetnost. Kasnije je to krenulo nekim drugim tokom -objasnio je Štetić.

Društvene mreže promenile odnos prema umetnosti

Štetić smatra da se tokom poslednjih dvadesetak ili tridesetak godina izgubio deo publike koja je volela slikarstvo, posećivala izložbe i kupovala umetnička dela. Današnje generacije, kako je ocenio, odrastaju uz društvene mreže i digitalne sadržaje, zbog čega se njihov odnos prema umetnosti značajno razlikuje od odnosa prethodnih generacija.

-Lično mislim da se za umetnost pišu loši dani. U svakom pogledu. Umetničko delo mora da ima dušu i identitet. Ruka i glava. Umetnik najpre mora u glavi da osmisli šta hoće. Ono što ne može da realizuje rukom, pokuša preko veštačke inteligencije. Ali, ona zna mnogo i da laže. I onda napravi nešto bezveze. Dobro, to posle može da se ispravi. Međutim, ja imam 50 godina iskustva. S druge strane, pitanje je šta kupuju današnje generacije. Ako nemaš video plejer, ne možeš da gledaš neki snimak. CD propada. A uljana boja i platno traju već 500-600 godina, imamo ikone iz 12. veka, freske od 8 veka…