Olimpijski šampion iz Seula 1988. godine Goran Maksimović gostovao je u emisiji „Reč po reč“ TV Palma plus, gde je govorio o svom sportskom putu, olimpijskom zlatu, psihološkoj snazi potrebnoj za vrhunske rezultate, ali i o ćerki Ivani Maksimović, koja je nastavila njegovim stopama i postala olimpijska vicešampionka.

fotoTV Palma Plus

Goran Maksimović iz Jagodine u svet streljaštva ušao je gotovo slučajno. Prvi put je pušku uzeo u ruke kao školarac, kada je sa školom otišao na strelište u Jagodini. Ipak, nekoliko godina kasnije ponovo se našao na istom mestu i tada je počela karijera koja će ga odvesti do samog vrha svetskog sporta. Presudnu ulogu u njegovom razvoju imao je prvi trener Vaso Spasojević, koji je prepoznao njegov talenat i pomogao mu da napravi prve ozbiljne korake. Maksimović je već 1978. godine nastupio za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, a potom su počele da stižu medalje i veliki rezultati. „Streljaštvo me je u početku zadržalo zbog društva, ne toliko zbog samog sporta. Bilo je mnogo dece, treninzi, druženje, putovanja. Kada su krenuli rezultati, onda je i to postalo motiv da nastavim i pokušam da budem najbolji“, prisetio se Maksimović.

SEUL 1988 ZLATO KOJE NIJE BILO PLANIRANO

Iako je u početku bio mnogo uspešniji u disciplini malog kalibra, nekoliko meseci pre Olimpijskih igara u Seulu ostvario je veliki rezultat vazdušnom puškom. U Sofiji je oborio državni rekord i otvorio sebi vrata za nastup u disciplini koja prvobitno nije bila planirana. Kroz interna takmičenja izborio je mesto u olimpijskom timu, a zatim napravio podvig koji je zauvek ušao u istoriju jugoslovenskog sporta. U Seulu je osvojio zlatnu medalju i postavio olimpijski rekord rezultatom 594 kruga. Posebno pamti završnicu osnovnog dela takmičenja. „Poslednjih deset metaka sam ubio stotku. Bio sam toliko fokusiran da sam, kada vidim da je pogodak malo niže, ostajao miran i nastavljao dalje. Bio sam siguran u sebe da će biti dobro“, opisao je Maksimović trenutke koji su prethodili olimpijskom zlatu. Tada nije bilo mobilnih telefona, a vest o njegovom uspehu u Jugoslaviju je stigla tek kasnije. Euforija je bila ogromna, ali Maksimović kaže da se danas nekih detalja iz tih trenutaka više i ne seća.

STRELJAŠTVO JE BORBA SA SAMIM SOBOM

Za vrhunski rezultat, kaže, tehnika je samo jedan deo priče. Drugi, možda još važniji, jeste psihologija. „Nemoguće je da držite sat i po ili dva sata visoku koncentraciju. Ona ide gore-dole. Zato pored treniranosti i automatizma postoje psihološka priprema, vizualizacija i mentalni trening“, rekao je olimpijski šampion. Maksimović objašnjava da sportista mora da nauči kako da se u ključnom trenutku vrati na samo jedan hitac i ne razmišlja o rezultatu, protivnicima ili medalji. „Streljaštvo je sport u kojem se vi borite sami sa sobom. Imate protivnike pored sebe, ali ustvari je to borba sa samim sobom. Borite se za svoj rezultat i to je najteže.“ Ni olimpijski šampion nije imun na tremu. Naprotiv, veliki pritisak takmičenja ne može u potpunosti da se simulira na treningu. „Na treningu ne možete da postignete taj pritisak, tu tremu, taj puls. Nema šanse da dostignete nivo opterećenja i pritiska kao na velikom takmičenju. Tu se vidi koliko ste mentalno jaki“, objasnio je Maksimović. Kao pomoć u takvim situacijama izdvojio je kontrolu disanja, razmišljanje i opuštanje.

PET OLIMPIJSKIH IGARA KAO TAKMIČAR, A PET KAO TRENER

Maksimović je učestvovao na čak pet Olimpijskih igara kao sportista, ali se njegov olimpijski put tu nije završio. Na još pet Olimpijskih igara bio je trener, odnosno selektor ili stručna podrška reprezentacijama. Barselona mu je, kaže, ostala u posebno lepom sećanju. „Barselona mi je ostala kao najlepše i najorganizovanije Olimpijske igre.“ Kao trener radio je i sa grčkom reprezentacijom, a potom se vratio u Srbiju. Bio je selektor Srbije u Londonu 2012. godine, radio kao lični trener Ivani Maksimović, a kasnije je bio deo stručnih timova Japana na Olimpijskim igrama u Tokiju i Parizu.

ĆERKA IVANA – PORODIČNA PRIČA O VELIKOM USPEHU

Posebno emotivan deo razgovora bio je posvećen njegovoj ćerki Ivani Maksimović, koja je osvojila olimpijsku srebrnu medalju. Iako se često smatra da je Goran bio najzaslužniji za njen uspeh, on to ne prihvata. „Najzaslužnija je moja supruga“, rekao je Maksimović.

Njegova supruga Mira takođe je bila strelac, juniorska reprezentativka i kasnije trener. Upravo je ona imala ključnu ulogu u Ivaninom razvoju. Goran je, kako kaže, bio i logistička i stručna podrška, posebno kada je bila reč o tehnici.

„To je bukvalno bio tim nas troje za Olimpijske igre u Londonu. Mira je vodila pripreme, a ja sam imao svoju ulogu.“ A kada je Ivana nastupala na Olimpijskim igrama, za Gorana je to bio možda i veći stres nego kada se sam takmičio.

„Biti trener je izuzetno stresan posao, a naročito kada vam ćerka gađa finale.“ Posebno pamti Ivanin nastup u Londonu, gde je ostvarila izvanredan rezultat i izborila se za srebrnu medalju. Goran joj je tada savetovao da ne juri po svaku cenu zlato, već da se fokusira na tehnički ispravan hitac i sačuva medalju. „Ako tehnički odradite svaki hitac kako treba, greške su dosta male. Ako hoćete da jurite prvo mesto, onda morate da jurite centar. Tada može da se desi grč i da izgubite medalju.

“ Ivana je njegov savet poslušala i osvojila srebro. Danas je pritisak veći nego nekada. Govoreći o razlikama između streljaštva nekada i danas, Maksimović kaže da je sport postao mnogo profesionalniji. „Sada je mnogo veći profesionalizam. Teško možete nešto drugo da radite pored treninga ako želite da budete stvarno vrhunski sportista.“ Ipak, smatra da je nekada bilo više druženja i socijalnog aspekta sporta. „Mislim da je sada dosta manji taj socijalni aspekt, druženje i odnosi van sporta.“

I pored promena koje su donele savremeni sport, Maksimović smatra da su rad, disciplina, koncentracija i mentalna snaga i dalje ono što pravi razliku između dobrog i vrhunskog sportiste. „Voleo bih da me pamte kao olimpijskog pobednika“ Na kraju razgovora u emisiji „Reč po reč“ odgovorio je i na pitanje kako bi voleo da ga ljudi pamte. Bez velikih reči i hvalisanja, odgovor je bio jednostavan: „Olimpijski pobednik.“ Maksimović kaže da nije čovek koji voli da ističe svoje uspehe, ali smatra da ovakve emisije imaju važnu ulogu – da podsete i mlađe generacije na ljude koji su stvarali istoriju sporta.

„Dosta sam skroman. Ne volim da se hvalim s tim. Ali zato služe i ovakve emisije. Mogu i ja da se podsetim na neke stvari, a i ljudi da se podsete na nešto što je bilo nekada.“ Čovek koji je pre gotovo četiri decenije u Seulu pogodio za olimpijsko zlato danas svoju najveću sportsku vrednost ne meri samo medaljama. Njegova priča ostaje priča o talentu, ogromnom radu, mentalnoj snazi i porodici koja je kroz dve generacije ostavila dubok trag u istoriji srpskog streljaštva.