Sedamnaest godina od upokojenja Patrijarha srpskog Pavla

Tokom službe patrijarh je naglasio da se Duh Sveti vidljivo pokazuje kada se pojavi vera, istinska i prava i da se na tim mestima ruše prepreke i brane za delovanje Duha Svetog i njegove blagovesti. Vernicima je poručio da čuvaju pravoslavnu veru kroz ispunjavanje zapovesti Božjih, jer se kroz nju otvara perspektiva dublje spoznaje i više nema dileme između onog šta je dobro i šta je loše. Ukazao je da kroz veru dozvoljavamo Hristu da se formira u nama i kroz ljubavi oprema njemu i prema Bogu onda počinjemo da poznajemo i sebe, da poznajemo život, smisao života, da poznajemo bližnje.

„Dakle, jedno sa Bogom, jedno među sobom u različitosti, ne u jednoumlju, već u jednoj veri, u jednoj ljubavi i u jednoj nadi. Nadu nikada da ne gubimo, verom da živimo i ljubav da nam bude početak i kraj našeg života, ljubav prema Bogu i prema bližnjem“, istakao je Patrijarh srpski Porfirije.

Posle svete Liturgije Patrijarh je služio parastos pokojnom Patrijarhu Pavlu i tom prilikom podseti na njegove molitve i poruke „da budemo ljudi“, je biti čovek jeste dato, ali i „zadato“. Objasnio je da iako smo ljudi, ne znači da smo pravi i autentični, već da smo prvenstveno stvoreni po slici i prilici Božjoj, ali da imamo i darove. Da li ćemo na kraju dozvoliti blagodati Božjoj da umnoži te darove i time nas upodobi Hristu, to zavisi od nas i naših opredeljenja. Zaključio je da poruka koju je patrijarh Pavle prenosio da iako smo ljudi, često nismo oni istinski, a da nismo onda kad smo izvan vere, jer biti čovek „znači biti u Hristu, biti u Bogočoveku“.

„Prolaze godine, pa će sigurno da nam prođe i naš život. Ali da se trudimo da to što bude, da bude na visini. Ne da se mi pravimo važni, ali da ne dozvolimo da budemo nerazumni“, govorio je patrijarh Pavle.

Patrijarh Pavle je rođen 1914. godine u slavonskom selu Kućanci, kao Gojko Stojčević. Još u ranom detinjstvu ostao je bez roditelja, pa je odrastao uz tetku, koja je brinula o njemu. Školovao se u Sarajevu i Beogradu, gde je, pored teologije, studirao i medicinu. Monaški život započeo je 1946. godine, kada je dobio ime Pavle.

Pre nego što je 1990. godine izabran za patrijarha srpskog, više od tri decenije proveo je na mestu episkopa raško-prizrenskog. Na čelu Srpske pravoslavne crkve ostao je sve do smrti 2009. godine, ostavivši za sobom snažan trag u istoriji crkve i naroda.

Patrijarh Pavle bio je poznat po izuzetnoj skromnosti i životu bez privilegija. Nije koristio pogodnosti koje su mu položaj i funkcija omogućavali. Kretao se peške, putovao gradskim prevozom, a čak je i svoje cipele sam popravljao i pravio. U vremenu obeleženom velikim podelama, nemirima i brojnim iskušenjima, svojim rečima i primerom podsećao je ljude na važnost čovekoljublja i na jednostavnu, ali veliku poruku – da pre svega budemo ljudi.

O njegovom pogledu na život, odgovornosti pojedinca i vremenu u kojem živimo svedoče i njegove reči:

„Čovek ne može da zna vreme u kome će se roditi i u kome će živeti. To od njega ne zavisi, ne zavisi ni od kojih je roditelja, ni od kog naroda. A od njega zavisi kako će postupati u datom vremenu. Da li kao čovek ili kao nečovek. Bez obzira na to kom narodu pripada i od kojih je roditelja. Da mi damo vrednost vremenu u kome živimo, a ne samo da vreme daje vrednost nama, gde smo se rodili“, govorio je patrijarh Pavle.

Patrijarh srpski Pavle preminuo je 2009. godine, a sahranjen je u porti Manastira Svetih Arhangela u Rakovici, u Beogradu. Od njegove sahrane prošlo je 17 godina.

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju

fotoprintscreen/spc.rs

Vidi galeriju