SOLUNCI I DALJE ŽIVE U SRCIMA POTOMAKA: Priče koje se „nasleđuju“
Iako je od Prvog svetskog rata prošlo više od čitavog veka, junaci, koji su prošli albansku golgotu, pominju se s dužnim poštovanjem i dubokim naklonom.
Maksim Lazović iz sela Pčelice kod Rekovca borio se u Balkanskim ratovima, u Srpsko-bugarskom i Prvom svetskom ratu. U Prvi svetski rat pošao je na pozajmljenom konju, jer svog nije imao. Kući se vratio posle šest godina – pešice, bez konja, ali sa živom glavom i srcem punim nevidljivih rana koje su „krvarile“ s vremena na vreme. Doživeo je duboku starost, 80 godina, i preminuo je 1964. godine.
Njegova unuka, Mileva Blagojević iz sela Bare, i danas ga pamti kao hrabrog čoveka.
-Od detinjstva se nije odvajao od noža i kame. Nosio ih je sve do smrti. Samo bi ih pred spavanje odlagao na stolicu pored kreveta. Tada bismo, mi deca, posedali kraj njegove postelje, a on bi počeo da pripoveda – seća se baka Mileva za portal TV Palma Plus.
“PROROČANSTVO“ ISPRED SEOSKE PRODAVNICE
Seća se baka Mileva i kako im je deda pričao da su jednog prolećnog dana sedeli ispred prodavnice, posmatrali rascvetale voćke i radovali se rodnoj godini.
-Uzalud sve cveta. Neće imati ko da bere plodove. Biće rata, rekao im je neznanac. Nisu mu verovali. Nažalost, te jeseni žene su ostale same, jer su svi muškarci otišli u rat. Majka Lenka ispratila je sina Maksima sa suzama i amajlijom, koju mu je ušila u rub uniforme. Zapovedila mu je da je nikada ne skida. Meci su mu okrzali šinjel i pantalone, ali, srećom, njega nijedan nije dotakao – setno dodaje baka Mileva.
POVLAČENJE
Tokom povlačenja preko Albanije, Maksim je nosio svog iznemoglog komšiju Vitomira Milojkovića. Kada ga je izdala snaga i kada je shvatio da zaostaje za saborcima, nalomio je granje, poređao ga po snegu, položio na njega svog komšiju i krenuo da sustigne vojsku.
-Vitomir je tužno gledao za njim. Maksime, gde me ostavljaš? Komšijine reči i njegov pogled dedu su pratili celog života – kroz suze priča baka Mileva.
AUSTRIJSKO ZAROBLJENIŠTVO
I Isailo Aleksić iz sela Bare, koji je rođen 1894. godine, vojevao je u Prvom svetskom ratu. Nažalost, već 1915. godine bio je zarobljen u Jedrenu i odveden u austrijski logor. Rat je završio kao zarobljenik, ali ga je preživeo. Vratio se kući i doživeo duboku starost. Preminuo je 1964. godine.
„PESNIK“ KROZ MUKE
Dragomir Lukić, još jedan junak Iz istog sela, imao je tek 18 godina kada se odazvao na opštu mobilizaciju. Bio je pešadinac, prešao je Albaniju i učestvovao u proboju Solunskog fronta. Dobio je „Albansku spomenicu“. Posle rata služio je u Kraljevoj gardi.
Voleo je da priča u stihovima. Njegovi unuci i danas pamte njegove reči: „Ko ne zna za muke teške, neka pređe Albaniju peške“.
Dragomir je bio u armiji vojvode Stepe Stepanovića, pod komandom Petra Bojovića. Dok je vojevao na Kajmakčalanu, izgubio je mnoge saborce. Njegovi potomci pamte kako im je pričao da su jeli koru od drveta i zrnevlje ovsa iz magareće balege.
-Deco moja – govorio bi potomcima – nikoga nisam ubio, da znam. Oni su pucali odande, mi odavde. Bolje je da čovek umre nego da opet doživi takav rat.
OD BIZERTE DO SLOBODE
Dragomir je na Krf stigao iznemogao, neuhranjen i umoran. Dobio je tifus, ali ga je izlečio boravak u bolnici u Bizerti. Kasnije tokom primirja je služio vojsku, a u Drugom svetskom je službovao kao komandir sela. Posle oslobođenja, nova vlast ga je osudila na tri godine zatvora.
Do kraja života posećivao je „Zejtinlik“ i „Plavu grobnicu“. Bez ordenja nikada nije izlazio iz kuće, te su ga s njim i sahranili.
VEČNI TRAGOVI
U pričama unuka i praunuka, ovi junaci i dalje žive. U svakoj rečenici, u svakom suznom osmehu, u svakoj ruci koja se nežno prekrsti nad starom, iskrzanom fotografijom i pomoli se za oprost grehova svojih predaka.
Njihovi potomci čuvaju sećanje na njih u znak zahvalnosti što su istrajali i prebrodili sav pakao rata da bi izvojevali najznačajniju bitku – bitku za slobodu.
Izvrstan istorijski članak za nauk generacijama.