Vek i po od rođenja velikog srpskog pesnika Milana Rakića

Ivo Andrić primetio je svojevremeno, na komentar sagovornika da je on oličenje gospodstvenosti u našoj sredini – niste vi sreli Milana Rakića. Izdanak elitnih krugova srpskog društva, Rakić je takav bio pojavom, držanjem, manirima i književnim stilom.

Otac, znameniti Mita Rakić bio je ekonomski stručnjak, ministar finansija u vladi Nikole Hristića. Prethodno, posle studija u Nemačkoj i Engleskoj, bavio se žurnalistikom, bio gimnazijski profesor, visoki činovnik Ministarstva inostranih dela, vladin komesar pri Narodnoj banci, rukovodilac poreske službe, načelnik Statističkog odeljenja Ministarstva privrede. Autor je i predloška Zakona o štampi iz 1881. Bavio se literarnim stvaralaštvom, preveo je „Jadnike“ Vikora Igoa na srpski, bio član Društva srpske slovesnosti. Majka Ana bila je kćerka Milana Milićevića, poznatog književnika, etnološkog i pedagoškog pisca, člana ne samo Srpske kraljevske akademije, već i Akademije u Petrogradu i zagrebačke Jugoslavenske akademije, upravnika Narodne biblioteke Srbije, jednog od osnivača Srpske književne zadruge, predsednika Srpskog arheoloskog društva.

Supruga Milica bila je kći Ljube Kovačevića, univerzitetskog profesora, akademika, rodonačelnika kritičke istoriografije u Srba, uz Ilariona Ruvarca. Blizak rod bio je i Milan Grol, za kog je bila udata Rakićeva sestra Ljubica.

Studirao je prava u Beogradu i Parizu da bi se potom posvetio diplomatskoj službi, gde je počeo kao pisar u Ministarstvu. Od maja 1905. bio je konzul u tada turskoj Prištini, potom u Skoplju, Solunu, Skadru. Dok je službovao u Prištini, austrijski diplomata Adolf fon Cambauer Rakića je u jednom službenom izveštaju opisao kao inteligentnog i odlično upućenog diplomatu, mirnog i rezervisanog držanja, kako se izrazio, za razliku od drugih Srba. Kasnije radi pri poslanstvima u Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, da bi 1921. postao poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Sofiji, a docnije i u Rimu.

Kao pisac pojavio se 1902. pesmama koje je objavio tih godina neprikosnoveni Srpski književni glasnik, tada pod uredničkom palicom Pavla Popovića, kog će 1905. naslediti Jovan Skerlić. Naredne 1903. objavljuje prvu zbirku poezije, kao autorsko izdanje, naslovljenu nepretenciozno „Pesme“. Godine 1912. Svetislav Cvijanović, skromni i nesebični srpski izdavač objavljuje Rakićevu drugu knjigu, nazvanu „Nove pesme“. Treća Rakićeva knjiga, ponovo nazvana „Pesme“, objavljena je 1924. u Zagrebu, u izdanju Nove Evrope koju je vodio Milan Ćurčin, poznati izdavač, rodom Pančevac, kritičar, pisac, leksikograf. Poslednja knjiga objavljena za Rakićevog života bila je takođe naslovljena „Pesme“, 1936. godine u Beogradu, u izdanju Srpske književne zadruge.

Kao pisac naišao je odmah na topao prijem, prihvatili su ga i hvalili ne samo književni kritičari nego i publika, čitaoci, gotovo nepodeljeno. Iako je napisao ukupno pedesetak pesama, one su, po rečima Jovana Skerlića, umetničko savršenstvo. Pisao je lako, prisno i umereno, lepim, čistim i svedenim stilom, s retkim taktom i ukusom. Kritičari ga smatraju nastavljačem Vojislava Ilića, uz Aleksu Šantića i Jovana Dučića. U mladosti, 1904/1905. objavio je više kritičkih osvrta, pišući o Polu Ervijeu, Morisu Metelinku, Viktoru Igoru, kao i o Simi Matavulju, Ivi Vojnoviću, Dragutinu Iliću.

Objavljena je, mnogo kanije, i njegova diplomatska prepiska iz Stare Srbije, sa Kosova, pod nazivom „Konzulska pisma 1905 – 1911“. Nesebični nacionalni romantik, Rakić bio je dobrovoljac u Balkanskim ratovima, u jedinici legendarnog vojvode Vuka, nezavisno od činjenice da je godinama ranije uživao status diplomate. Sticaj okolnosti je hteo da se našao na Kosovu upravo kada su srpski ratnici, oslobodioci Stare Srbije, izbili na polje gde se dogodio Boj na Kosovu davne 1389. godine. Dogodilo se da je neko od prisutnih, tu, pred strojem ganutih ratnika recitovao Rakićevu pesmu „Na Gazimestanu“. U članstvo Srpske kraljevske akademije izabran je februara 1922. da bi status redovnog člana dobio tek dvanaest godina potom. Ovaj svet poeta diplomata, koji je imao sreće da doživi puno ostvarenje nacionalnih ideala generacija, a da ne dočeka krah 1941, napustio je juna 1938. godine. Imao je tada punu 61 godinu.

Izvor: Agencija Tanjug