Jovana Krstić: Gluma je proces stalnog učenja i unutrašnje transformacije
Pozorišna glumica, rediteljka i doktorand Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu o svom dugom studijskom putu, radu na sceni i odnosu prema umetnosti.
Jovana Krstić spada u umetnice koje su paralelno gradile više profesionalnih pravaca – glumu, režiju i pedagoški rad. Danas, kada iza sebe ima bogato iskustvo u pozorištu, na filmu i televiziji, svoj put vidi kao prirodan, ali izuzetno dug i zahtevan proces.
„Kada saberem sve, to je skoro 15 godina kontinuiranog studiranja. Studirala sam paralelno različite nivoe i oblasti, ali mi je sve to delovalo kao prirodan tok. Tek sada, kada radim sa studentima, shvatam koliko je taj put zapravo dug“, kaže Krstić.
„Gluma počinje tek kada se ugase sigurnosti i ostane istina“
Za nju je umetnički proces, pre svega, kombinacija analize i intuicije, pri čemu nijedna ne sme da dominira.
„Analiza je važna, ali ne sme da uguši intuiciju. Glumac mora da razume motiv lika, ali i da ga oseti. Tek tada lik postaje živ“, objašnjava ona. Krstić ističe da je oduvek bežala od jednostavnih podela na „dobre“ i „loše“ likove. „Nikada me nisu zanimali crno-beli likovi. Uvek tražim složenost, unutrašnji konflikt i nesigurnost. To su momenti kada lik postaje ljudski.“
Put od stidljive devojčice do scene
Još kao dete znala je da želi da se bavi glumom, iako je, kako kaže, bila stidljiva.
„Bila sam povučena, ali su me škola i prvi susreti sa scenom postepeno oslobađali. Prve predstave koje sam gledala bile su presudne – tada sam poželela da i ja budem na sceni.“
Važnu ulogu u njenom razvoju imali su i prvi pedagoški susreti sa umetnošću, koji su je naučili da gluma nije imitacija, već istraživanje.
Rad sa studentima i odbijanje „gotovih saveta“
Danas, kao pedagog, Krstić ne veruje u univerzalne savete.
„Ne volim da dajem savete. Svako mora sam da pronađe svoj put. Mogu da dam smernice, ali ne i gotove odgovore“, kaže ona. Dodaje da je ovaj posao zahtevan i da traži potpunu posvećenost.
„Ovo je posao koji zahteva fanatizam, ali ne i fatalizam. Važno je ići do kraja, ali bez pritiska da se po svaku cenu mora uspeti.“
Budućnost bez rigidnih planova
Govoreći o narednih deset godina, Krstić ne govori o konkretnim ciljevima, već o osećaju trajanja i unutrašnjeg kontinuiteta.
„Volela bih da i za deset godina imam isti entuzijazam. Ne verujem u stroge planove, više u proces i u to da čovek ostane veran sebi i svom radu.“
Umetnost kao način života
Za Jovanu Krstić umetnost nije profesija, već način mišljenja i života – prostor u kojem se stalno prepliću iskustvo, istraživanje i lična transformacija.
