Radiša Milojković – svetski šampion koji ne zna za odustajanje: „Mnogo je teže boriti se van stola“

Kada je Radiša Milojković 2011. godine prvi put stao za sto za obaranje ruke, nije mogao da zna da će taj trenutak odrediti narednih petnaest godina njegovog života. Na svom prvom državnom prvenstvu, održanom u Pančevu, nastupio je u kategoriji do 110 kilograma i osvojio zlato – bez izgubljenog meča.

Taj rezultat bio je samo početak.

U emisiji „Reč po reč“, Milojković je govorio o sportu koji je tokom godina prošao veliki put – od discipline za koju je malo ko znao do ozbiljno organizovanog sporta sa velikim brojem klubova, takmičara, domaćih i međunarodnih takmičenja.

Kako kaže, kada je počinjao, nije bilo razvijenog sistema, brojnih kategorija i iskustva koje danas imaju mladi takmičari.

„Tada smo svi bili početnici. Nismo imali od koga da učimo kao što mladi danas imaju. Danas imate sve – od tehnike, treninga i ishrane do oporavka. Samo treba to da prihvatite i iskoristite“, istakao je Milojković.

Od fudbala i sela do reprezentacije Srbije

Radiša Milojković potiče iz sela, a kao dete, kako kaže, nije imao mnogo izbora kada je sport u pitanju.

Fudbal je bio gotovo jedini sport kojim su se deca bavila.

Fizički rad, poljoprivreda i stalna aktivnost oblikovali su ga mnogo pre nego što je zakoračio u svet sportskog obaranja ruke. Kada je 2011. godine otkrio ovu disciplinu, fizička predispozicija bila je samo jedan deo priče.

Drugi, mnogo važniji, bili su ljubav, rad i disciplina.

„Moraš da voliš ono što radiš. Moraš sto posto da se posvetiš sportu. Ne može uspeh da dođe preko noći“, poručuje Milojković mladim sportistima.

Poraz koji ga je zamalo naterao da odustane

Iza njegovih medalja ne stoji samo niz pobeda. Naprotiv – jedan od najvažnijih trenutaka u njegovoj karijeri bio je veliki poraz.

Godine 2016. otišao je na Svetsko prvenstvo u Bugarskoj kao reprezentativac Srbije, u Master kategoriji. Međutim, nije uspeo da zabeleži nijednu pobedu.

Vratio se kući sa ozbiljnim pitanjem – da li je ovaj sport za njega?

Umesto da odustane, odlučio je da radi još više.

Naredne dve godine posvetio je napretku. Rezultat je stigao 2018. godine, kada je na Svetskom kupu u Zagrebu osvojio zlato levom rukom u Master kategoriji, dok je desnom rukom zauzeo treće mesto.

„Da nisam napravio taj rezultat 2018. godine, ne znam da li bih ostao u sportu“, iskreno je rekao.

Ali ostao je.

I upravo tada njegova karijera dobija novi zamah.

Prvo zlato za Srbiju u Grandmaster kategoriji

Godine 2022. usledio je jedan od najvećih trenutaka njegove karijere.

Na Evropskom prvenstvu u Bukureštu, u Rumuniji, Milojković je osvojio zlato u Grandmaster kategoriji i Srbiji doneo istorijsko prvo mesto u toj kategoriji.

Ipak, za njega medalje nisu samo komadi metala.

Najviše pamti trenutak kada je u Zagrebu 2018. godine stao na pobedničko postolje i čuo srpsku himnu.

„Nisam mogao da sakrijem emocije. Kada se čula srpska himna, skinuo sam zastavu, potrčao u jedan deo i isplakao se kao dete. Nisam mogao da verujem šta mi se dogodilo i šta sam napravio.“

U tom trenutku, kaže, shvatio je koliko je daleko stigao.

„Mnogo teže borbe postoje van stola“

Za Milojkovića sportsko obaranje ruke nije samo pitanje fizičke snage.

Snaga, tehnika, talenat i iskustvo jesu važni, ali ono što posebno izdvaja jeste mentalna snaga.

„Ako ste mentalno jaki, možete sve. Morate da radite na sebi, da budete strpljivi i da pomerate granice.“

Jednu poruku posebno izdvaja:

Najlakše je boriti se za stolom. Mnogo veće borbe postoje van njega.

Upravo zato smatra da sport mladima može da pruži mnogo više od medalja.

Disciplina koju sport zahteva, smatra, prenosi se na porodicu, posao i svakodnevni život.

„Ako ste odgovorni prema sportu, bićete odgovorni i u porodici i na poslu. Ta odgovornost u sportu je dobar ključ da budete uspešan čovek u životu.“

Godine nisu prepreka

Radiša Milojković danas je najstariji aktivni takmičar u sportskom obaranju ruke u Srbiji. Međutim, godine ne doživljava kao teret.

Naprotiv.

„Moje godine ne bih menjao. Da se vratim u mladost – nikad više.“

Za njega je mnogo važnije kako se čovek oseća nego broj koji piše u dokumentima.

Fizička aktivnost, kaže, održava ga aktivnim i pozitivnim, a sport mu pomaže da se lakše nosi sa životnim izazovima.

I dalje trenira, ali pažljivo sluša svoje telo. U njegovim godinama, dva treninga nedeljno i jedan sparing na oko 15 dana dovoljni su za održavanje forme, dok se intenzitet povećava kada se približe velika takmičenja.

Bolje izgubiti meč nego izgubiti zdravu ruku

Jedna od najvažnijih lekcija koju Milojković prenosi mlađim takmičarima odnosi se na povrede.

Sportsko obaranje ruke može izgledati jednostavno publici, ali iza nekoliko sekundi borbe stoje godine treninga i pripreme. Rizik od povreda postoji, zbog čega je, kaže, neophodno dobro zagrevanje, pravilna tehnika i iskustvo.

Sam kaže da je tokom svoje dugogodišnje karijere uspevao da sačuva telo upravo zato što nije po svaku cenu želeo da dobije svaki meč.

Ako bi se našao u rizičnoj poziciji, radije bi pustio i izgubio borbu nego rizikovao ozbiljnu povredu.

Njegova filozofija je jednostavna:

Bolje je izgubiti jednu borbu i sačuvati ruku za sledeće takmičenje nego pobediti i zbog povrede izgubiti mesece ili godinu dana sporta.

Od početnika do profesionalca

Danas je put mladih takmičara mnogo uređeniji nego kada je Milojković počinjao.

Postoje juniorske, seniorske i masters kategorije, kao i kategorije prema telesnoj težini. Posebno je značajno što početnici imaju mogućnost da se takmiče u amaterskoj konkurenciji i postepeno napreduju ka profesionalnom nivou.

Milojković smatra da upravo takav sistem omogućava mladima da bez straha naprave prve korake.

Njegova poruka je jasna – ne treba očekivati rezultat odmah.

Potrebne su godine.

„Mora da prođe dve, tri godine da nadogradite telo, mišiće, tetive i tehnike. Ne može ništa preko noći.“

Ishrana, san i trening

Milojković je govorio i o tome koliko su ishrana i oporavak važni za sportistu.

Zalaže se za raznovrsnu i umerenu ishranu, a posebno ističe prirodne namirnice. Govoreći o svom jelovniku, sa osmehom je priznao i da posebno voli beli luk.

Kada je reč o velikim takmičenjima, fokus je na kvalitetnoj proteinskoj hrani, ali i ugljenim hidratima, koje smatra važnim gorivom za organizam.

Posebno mesto u oporavku ima san.

„San je prirodni restart čoveka“, kaže Milojković, naglašavajući da kvalitetan odmor predstavlja važan deo pripreme svakog sportiste.

fotoTV Palma Plus

Ritual pred borbu

Kao i mnogi vrhunski sportisti, Radiša ima svoj ritual.

Pred borbu oblači svoju omiljenu majicu, pomoli se Bogu i izlazi za sto.

A onda se, kako kaže, dešava nešto što ni sam ne ume uvek da objasni.

Kada oseti da gubi snagu i da je poraz blizu, odjednom dobije novu energiju.

„Ne znam odakle mi dođe. Kao da mi neko pošalje energiju i ja se iz gubitničke pozicije prebacim u pobedničku.“

Možda je upravo to spoj iskustva, vere, mentalne snage i godina provedenih za stolom.

Ciljevi još nisu ispunjeni

Iako iza sebe već ima brojne medalje i trofeje, Milojković ne govori kao čovek koji je završio karijeru.

Naprotiv.

Planira nastupe na međunarodnim turnirima širom Evrope, pripreme za naredna evropska i svetska prvenstva i još jednu priliku da obuče dres reprezentacije Srbije.

Njegov cilj je isti kao i ranije – zlato.

Ali postoji još jedan cilj koji mu je, čini se, jednako važan.

Da dovede što više mladih ljudi u ovaj sport.

„Možda se moja karijera završava za neku godinu, ali mi je bitno da što više mladih ljudi ubacim u sport.“

Jer za Radišu Milojkovića obaranje ruke odavno nije samo borba dvojice ljudi za stolom.

To je način života.

Priča o disciplini, istrajnosti, porazima, pobedama i veri da se granice mogu pomerati bez obzira na godine.

A možda je upravo zato njegova priča mnogo veća od svih medalja koje se nalaze ispred njega.

Radiša Milojković još nije rekao poslednju reč.