OD DIKINSA DO BEOGRADA: Reči koje su koje su gradile svet
Daleke 1851. godine prvi Ekspo, pod svojom velikom staklenom kupolom, bio je propraćen kolekcijom vodeće tehnike u paru sa umetnicima koji su krasili ovu epohu. Velikani poput Čarls Dikensa, Alfreda Lord Tenisona i Šarlot Bronte su savremenici velike izložbe, ali ujedno i njeni hroničari.
Manje je poznato da je Čarls Dikens bio među posetiocima Velike izložbe u Londonu 1851. godine. Da je pesnik Alfred Lord Tenison u svojoj zbirci In Memoriam A.H.H. pisao o „mašinama koje pevaju“, a Šarlot Bronte u pismima sestrama opisivala staklenu kupolu Kristal palasa kao simbol nove epohe.
Istorija međunarodnih izložbi nije ispisana samo metalom, svetlom i arhitekturom, već rečima. Od prve Ekspo izložbe u Londonu do poslednje u Dubaiju, književnost je bila njen tihi hroničar, svedok i inspiracija. Ta nit, duga više od jednog i po veka, nastaviće se u Beogradu 2027. godine, navodi EXPO 2027 press team.
Od pera do paviljona: književnost kao arhitektura ideja
EXPO 2027 press tim podseća da je 1851. godine u srcu Londona podignut Kristal palas, a svet je prvi put video kako tehnologija i kultura mogu da stanu pod isti krov. Zajedno sa industrijskim čudima, u publici su bili i pisci Dikens, Bronte, Tenison, Eliot, koji su u tim eksponatima videli nešto više od mašina: metaforu jednog čovečanstva koje ubrzava i gubi dah.
Sto godina kasnije, u Montrealu 1967. godine, tema Ekspa – „Čovek i njegov svet“ – rođena je iz knjige Antoana de Sent-Egziperija „Zemlja ljudi“. Jedna rečenica pilota-pesnika postala je temelj čitavog koncepta i dokaz da književnost može da bude urbanistički plan budućnosti. U Dubaiju, na Ekspu 2020, reč je ponovo dobila svoje mesto: organizovane su poetske večeri, nastala je antologija World Poetry Tree, a „književni klub sveta“ okupio je autore sa svih kontinenata. Tamo gde se nekad izlagala para i čelik, danas se izlaže ljudska misao.
Jugoslovenski paviljon u Briselu 1958. bio je jedan od retkih u kojem su se arhitektura i reč susrele. Kustos je bio Oto Bihali Merin – pisac, kritičar, vizionar i čovek koji je verovao da je umetnost „jedini pravi izvoz svake kulture“. Njagov paviljon nije bio samo izložba predmeta, već izložba ideja, pa nije slučajno što se taj trag vraća upravo u Beograd – grad koji je vekovima bio raskrsnica priča i glasova.
Nobelova nagrada za književnost ove godine je pripala Laslu Krasnahorkaiju, piscu čije delo, kako je navela Švedska akademija, „reafirmiše moć umetnosti usred apokaliptičnih scena“. Taj opis zvuči kao odjek našeg vremena: sveta koji istovremeno gradi i gubi smisao. U doba klimatskih, digitalnih i duhovnih nemira, knjiga postaje više od umetničkog predmeta, ona je način preživljavanja. Ona ne rešava krize, ali pomaže da ih razumemo.
U vremenu u kojem svet ubrzano menja svoj oblik, knjiga ostaje onaj tihi, ali pouzdani orijentir – dokaz da napredak nije moguć bez refleksije, niti budućnost bez dubine. Upravo zato, ideja čitanja danas nije samo kulturna navika, već civilizacijski čin – isti onaj koji je vekovima pokretao i međunarodne izložbe: potragu čoveka za smislom u svetu koji se stalno menja. Zato će jedan od kulturnih stubova Ekspa 2027 biti posvećen upravo reči. Od javnih čitaonica u Ekspo 2027 Plejgraundu, preko „živih citata“ – digitalnih zidova na kojima se stihovi prevode u realnom vremenu – do susreta sa piscima i mini biblioteka za razmenu knjiga, Beograd će postati mesto gde se književnost izlaže kao tehnologija duše.
Čitam, dakle postojim
EXPO 2027 press tim smatra da su međunarodne izložbe oduvek bile laboratorije budućnosti. Sada je vreme da se u tu laboratoriju vrati – reč. Ekspo 2027 u Beogradu ima priliku da svetu pokaže nešto što se ne meri kvadratima ni ekranima: snagu kulture koja još ume da čita, jer svaka pročitana stranica je čin povezivanja. Svaka reč je mali most između prošlosti i onoga što tek dolazi. Možda će baš iz Beograda krenuti novi pokret za budućnost koja misli, oseća i čita. Čitam, dakle postojim.
